Идемо Срби на Ђурђевдански уранак

Тог пролећног јутра ’42. године на обали Кулина бана у Сарајеву из парне локомотиве избијао је густ дим, а иза ње, попут дуге шарене змије развукла се композиција од 50 вагона.

Непрегледне колоне људи, са рукама везаним на леђима, посматрали су те старе вагоне са огуљеном фарбом и понеким графитом на себи.

У првих 20 теретних вагона утоварала се храна, пиће, нафта, муниција и остале залихе које путују за логор Јасеновац.

Последњих 15 вагона су били луксузни, на столовима печена јагњетина и ракијске флаше испијене до пола, а за столовима 800 војника тзв. НДХ-а потпуно разјарених, крвавих очију, рашчупане косе и пијаног израза лица.

Сви они путују у логор Јасеновац као замена стражи логора, а они најобученији као замена кољачима који су већ уморни од сатанистичких обреда и такмичења у клању Срба.

15 вагона у средини су били сточни, резервисани за сарајевске Србе, у њима не само да нема хране и воде већ убрзо неће бити чак ни ваздуха.
На вагонима подебљаним словима пише:
“У вагон стаје 7 коња или 40 заробљеника.”

Али како је из затвора Беледија и из касарне “Јајце”, као и из осталих импровизованих сарајевских казамата покупљено 3 000 Срба, у сточне вагоне је гурано и по 200 заробљеника.

Када су заробљеници утоварени у вагоне попут сардина а вагони закатанчени, један усташки стражарник је дао машиновођи знак за покрет а заробљеницима се обратио речима:
“Идемо Срби на Ђурђевдански уранак.”

И док се композиција полако покретала а дим из локомотиве се мешао са јутарњом маглом која се подигла изнад Миљацке, у овом возу смрти осим уздаха праћених страхом неизвесности, могла су се чути питања:
“Куда нас воде и где ћемо завршити?”

Ова питања је углавном постављала млађа сарајевска раја, док су они старији знали да их возе на клање као јагњад.

Након сат и кусур вожње, један младић, иначе члан Културно уметничког друштва ”Слога” из Сарајева, рекао је да убрзо долази велики хришћански празник Ђурђевдан, који они вероватно неће дочекати.

Из поноса и пркоса из његових уста се тада заорила песма:
“Прољеће на моје раме слијеће,
ђурђевак зелени свима осим мени.

Друмови одоше а ја оста,
нема звијезде Данице,
моје сапутнице.

Еј, коме сада моја драга,
на ђурђевак мирише,
мени никад више…”

Убрзо се ова песма почела ланчано ширити од вагона до вагона, од уста до уста, 3 000 душа певало је ову песму као да иду на излет а не у кланицу.

Усташки одговор врло брзо је уследио, одмах су позатварали све прозоре и шибере на вагонима, тако да србима није ни требала гасна комора, јер и у самим вагонима ваздуха више није било.

По доласку у Славонски Брод где су заробљеници преседали у друге вагоне којима ће наставити пут Јасеновца пругом широког колосека, преко 500 заробљеника већ је било угушено.

Преживели су добили наређење да док се залихе претоварају, они истоваре мртве и скину са њих гардеробу, проверавајући да није случајно код неког остао евентуално златан зуб.

У Јасеновац је стигло 2 000 заробљеника, 1 000 их је страдало током транспорта.
Тек нешто више од 100 заробљеника ће на крају имати среће да извуче живу главу.

Међу њима и професор доктор Жарко Видовић, који ће из Јасеновца касније бити пребачен у логор код Нарвика у Норвешкој.
Жарко је све до 2016. године живео и преносио своја искуства да ми данас знамо за овај догађај.

Иза себе је оставио капиталан филозофски опус.
Његов есеј “Трагедија и Литургија” између осталог говори и о песми “Ђурђевдан”, насталој у возу смрти и људској немоћи, о песми туге и бола.

1977. године Ђорђе Балашевић је искористио један стих из ове песме и убацио га у свој чувени вулкан емоција “Прича о Васи Ладачком”, када каже:
“Кад’ ја нисам с оном коју волем.”

1988. године песму ће дорадити Горан Бреговић а музику ће посудити за филм Емира Кустурице “Дом за вешање.”

Управо ће група основана у Сарајеву, “Бијело дугме” од ове песме временом направити планетарни хит опеван на више светских језика.

Такође, ова песма је незванична химна навијача Црвене звезде, као и слава кошаркашког клуба Црвена звезда.

Иако је песма већ годинама заступљена на свакој српској прослави, нажалост многи не знају њено право значење.

Важно је напоменути да у возу смрти нису били само православци, већ и Срби муслиманске вероисповести који су подржавали православце.
Исто тако, и међу припаднивима тзв. НДХ-а било је доста муслимана.

Сарајево је кроз историју било раскршће светова, путеви из овог града су водили у Београд, Загреб, Цариград, Цетиње, Беч, Пешту, Јерусалим…

Након што је Гаврило Принцип у овом граду убио Франца Фердинанда 1914. године, још од тада је почело протеривање Срба а многи дућани српских трговаца су демолирани.

Дакле, воз смрти је само један воз Срба који је отишао у историју.
Од 1992-1995. године много већи воз ће из града на Миљацки 7 000 Срба одвести у смрт а 150 000 њих је добило карту и једном смеру.

Како се од историје не може побећи јер она има тенденцију да враћа дугове и понавља се, тако многи Срби муслиманске вероисповести до данас нису изгубили идентитет па су наставили да славе и славу, већина и у самом Сарајеву.

У појединим црквеним књигама пише да је Свети Илија “до подне Илија а од подне Алија”, како су муслимани назвали Илиндан да се не би поистовећивали са Србима.

Друга најчешћа слава коју муслимани највише славе је управо Ђурђевдан, све са свећом и кољивом.

Како су историјски процеси предодређени прошлим збивањима и ништа се не догађа што није заслужено, показује пример породице која је имала велику улогу у протеривању Срба из Сарајева.

То је породица Изетбеговић.
Изетбеговићи су пореклом из Смедерева, њихови преци су се презивали Живковић, за време Турске империје прелазе на ислам и узимају презиме Јахић и селе се у Београд.

Након пада Османског царства из Београда беже у Шамац и од Бега Изета узимају презиме Изетбеговић.
1925. године рађа се Алија Изетбеговић, Алија 1956. године добија сина Бакира а Бакир 1983. године добија ћерку Јасмину.

Међутим, Јасмини гени нису дали мира и она се 2015. године у Холандији удаје за Србина Глигора Поповића, а 2016. године рађа ћеркицу којој дају име Милица.
Данас је у Сарајеву јавна тајна да ћерка Бакира Изетбеговића слави крсну славу Ђурђевдан, да празнује Божић и да му се унука зове Милица Поповић.

А ако узмемо у обзир да је Јасмина једино дете Бакира и Себије Изетбеговић, онда видимо да ће се лоза Изетбеговића угасити исто онако како је и почела.

Ипак многи Срби муслиманске вероисповести кроз историју са поштовањем су истицали да знају ко су им преци и да знају да су Срби, неки од њих су:
“Аливерић Тузлак, Мустафа Голубић, Мухамед Мехмедбашић, Осман Ђихић, Скендер Куленовић, Меша Селимовић, Емир Кустурица”, и многи други који се нису стидели свог порекла.

Како би данас заробљеници из воза смрти реаговали на песму “Ђурђевдан” и да ли би критику ондашњег живота применили и данас, када би видели да се ова песма углавном пева уз море алкохола и печења, а настала је без мрве хлеба и капи воде, можемо само да нагађамо.

Оно најмање што можемо да урадимо је да учимо из историје и страхота из прошлости, па макар то било и кроз песму која има крвав префикс као ова.

Само тако можемо бити сигурни да нам никад више неће осванути неки други крвави Ђурђевдан…

Извор: Janko Badzak