U samom Blajburgu nije bilo ni masakra ni ubistava

Nemački istoričar Štefan Ditrih, koji se bavi istorijom Istočne i Jugoistočne Evrope, nacionalizmima i stvaranjem mitova, izjavio je u intervjuu za „Dojče vele“ povodom „mita o Blajburgu“ da bi smisao sećanja na žrtve trebalo da bude pomirenje i da se tako nešto nikada više ne ponovi, te da Blajburg nema ništa pomirljivo.

DW navodi da Ditrih o Blajburgu, mestu u Austriji gde su na kraju Drugog svetskog rata pobijeni pripadnici ustaških jedinica, govori kao o „mitu o žrtvi koji je nakon Drugog svetskog rata izgrađen pre svega u egzilu“.


„Kapitulacija Nezavisne države Hrvatske je stupila na snagu u noći između 8. i 9. maja 1945. godine. Na teritoriji Jugoslavije, a posebno Hrvatske i Bosne i Hercegovine, razni kolaboracionisti već duže vremena su se nalazili u defanzivi. Ono što se takođe sigurno zna jeste da je samozvani ustaški poglavnik Ante Pavelić nekoliko meseci ranije svoju porodicu odveo iz zemlje na sigurno, u Austriju, a i sam je tamo otišao 6. maja preko Slovenije. I nije pobegao bez novca…“, naveo je Ditrih.


Na pitanje ko su bili ljudi koji su se u maju 1945. godine nalazili u Blajburgu i oko njega, istoričar je kazao da su tamo bili pripadnici hrvatskih ustaša i domobrana, nemačke regularne vojske i SS-ovci, ali i Kozaci, kao i srpski i crnogorski četnici, a tu su bili i članovi njihovih porodica.

„Poznate su mi priče o ’običnim ljudima‘ iz Hrvatske, ali i iz Hercegovine, koji su bili prisilno mobilisani, ali u ratu nisu počinili nikakva krivična dela niti su bili ideološki zaslepljeni. Veliki deo njih vratio se iz Austrije i Slovenije i živeo potpuno normalno u Jugoslaviji. I ti ljudi su pričali svoje priče, ali one se generalno, nažalost, ne čuju. Većina onih koji su se vratili u koloni privremeno je zadržana u raznim logorima i bila je raspoređena na radove u obnovi. Na kraju je velika većina njih amnestirana“, rekao je Ditrih.

Upitan da li je nakon završetka rata bilo pokolja i ubistava, on je izneo tvrdnju da je bilo masakra, prekih sudova i ubistava, ali da se to većinom događalo u Sloveniji.


„Podsećam na to da je rat u Evropi završen 8. maja, ali da su neke kolaboracionističke jedinice odbijale da polože oružje i predaju se saveznicima, u ovom slučaju Jugoslovenskoj armiji. Zato je vrlo problematično i gotovo nemoguće napraviti razliku između poginulih u ratu i onih koji su ubijeni tokom povratka zarobljenika u Jugoslaviju. Sporno je govoriti o planskim masakrima. Poznato je i dokazano da su partizani imali visoke moralne kriterijume, da su strogo kažnjavali prestupe i zločine u sopstvenim redovima“, kazao je nemački istoričar.


On je rekao da u samom Blajburgu nije bilo ni masakra, ni ubistava.

„Bio sam tamo nekoliko puta, na lokalnom groblju ima nekoliko grobova i spomenika, ali ti ljudi nisu tamo ubijeni, već su umrli iz raznih drugih uzroka. Problematična je i tvrdnja da su ubijani i žene i deca“, naveo je Ditrih.

Na pitanje kako je nastao „mit o Blajburgu“, on je rekao da je bilo pripadnika ustaša koji su nakon rata ostali u Austriji.

„Neki od njih osnovali su Počasni blajburški vod. Austrijska tajna služba pratila je tu marginalnu grupu, postoje brojni izveštaji iz sedamdesetih godina prošlog veka o tome, ali se ništa nije preduzimalo. To nije bilo ništa drugo već neka vrsta revizionističke, relativno male ’folklorne grupe‘“, naveo je istoričar.

On je ocenio da u mit spada i uvek jasna crno-bela slika – uvek postoje „dobri“ i „loši“.

„Napada se Jugoslavija i sve što je s njom povezano, kako bi se na taj način skrenula pažnja sa sopstvenih zločina, rasnih zakona, koncentracionih logora i masovnih ubistava“, zaključio je Ditrih.

Izvor: rs.sputniknews.com    Foto:  AFP 2019 / DANIEL RAUNIG